Ovo će otopiti i najledenija srca: U porodilištu sam upoznala jednu Milicu!

Ovo će otopiti i najledenija srca: U porodilištu sam upoznala jednu Milicu!

Novosađanka Nataša Kondić Šobot je podijelila na svom Fejsbuk profilu jednu priču koja pokazuje kako žive ljudi u Srbiji i probala da da odgovor na pitanje - šta je to zapravo sreća? Emotivan status koji je za kratko vrijeme podijelilo skoro 500 ljudi natjeraće

vas da se zamislite.

Prenosimo  ga u cjelosti - bez ikakvih korekcija: 

Ulazim u porodilište.. Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se...Babica mi prilazi i kaže. Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca a beba je baš mala.

``Kako se zoveš``, pitam i prilazim ženi. 

``Milica``, kaže jedva čujno..

``Odakle si``, nastavljam sa pitanjima.

``Odavde``, kaže, ``tu sam se udala``.

``Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte``, pitam.

``Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radii i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se`` priča.

Ja počinjem da se ledim... Shvatam da je potpuno iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

``Milice, koga imaš ? Brata, sestru``, upitam.

``Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde. I tako sam se ja udala``, kaže.

``I je l ti lep muž``, pokušavam da se našalim. 

``Dobar je``, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.

Babica mi donosi njene analize krvi.. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu.Teška anemija, hipoproteinemija.

``Znate, nastavlja.. Ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego. nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.

``Napni se Milice``, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči.A iznutra nas steže, boli..

Hajde Milice, najjače što možeš, napni . Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. i ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.

``Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim``, kaže.

Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.

``Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka``, pita.

``Evo samo malo, Milice izmerićemo bebu``, objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.

``Lepa je doktorka, stvarno je lepa``.

``Jeste Milice, lepa...``

Teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.

``Milice jesi li gladna, žedna?``

``Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo``. I prvi put Milica ima osmeh.

Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovek. 

``Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?``

``Jeste``, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.

``Molim vas, dajte ovo Milici``, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. ``Neka jede, treba da doji, a ja cu doći sutra.. Eto krenulo mi ,imam da radim ..

Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene.Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista.

Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.

``Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite``, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.

``Dale su mi, nisam uzela.. Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele``.

Nameštam osmeh i gledam oko sebe..Ove divne žene iz sobe su osetile da treba da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvredile..

Dolazi dan otpusta .Pri polasku Milica dolazi da se zahvali..

``Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.``

``Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.``

``Hvala , hvala...`` govori ona .

A on ih čeka.. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu.. ..Tako se valja..

Gledam ih i mislim.. Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan ? Zaista ne znam...

(24sata.rs)

TEST RANDOM: 695